ISTORIJA

Otkriće amigdalina (vitamina B17) pripisuje se nemačkom hemičaru Liebig-u. Sam naziv amigdalin znači “poput badema” objavljeno je još 1944.u American Illustrated Medical Dictionary, a navodi na zaključak da je vitamin B17 najpre bio izolovan iz jezgra gorkog badema. Od tada proučavanje vitamina B17 je konstantno i prema navodima dr. Burk-a “o amigdalinu se zna više nego o većini lekova, kako u hemijskom tako i u farmakološkom pogledu”. Prva spominjanja u farmakopejama datiraju još iz 1834. godine.

Međutim, najveći preokret u korist amigdalina bio je 1952. Te godine dr. Ernst T. Krebs, biohemičar iz San Francisca, u javnosti je izneo svoju teoriju da rak, kao i skorbut i pelagra, nije uzrokovan bilo kakvim misterioznim virusom, toksinom ili bakterijom, već je reč o avitaminozi koju izaziva odsustvo jedne veoma važne materije u ishrani današnjeg čoveka.
Ta materija spada u grupu nitrilozida, nalazi se u preko 120 jestivih biljaka širom planete, ali najpre se može naći u semenkama voća iz porodice ruža (Rosaceae) – gorki badem, kajsija, glog, trešnja, nektarina, breskva, šljiva, seme lana i mnogim drugim.

 

STRUKTURA MOLEKULA B17  I KAKO ON DELUJE

Molekul B17 sadrži dve jedinice glukoze (šećera), jednu benzaldehida i jednu cijanida, sve čvrsto povezane unutar nje. Kao što je svima poznato, cijanid može biti vrlo otrovan pa čak i smrtonosan ako se uzme u dovoljnoj količini. Međutim, ovako vezan u tom prirodnom stanju, hemijski je inertan i nema apsolutno nikakvog uticaja na živa tkiva. Analogno tome, za gasoviti hlor takođe se zna da je smrtonosan. Ali kad je hlor hemijski vezan s natrijumom u natrjum hlorid, tada je to relativno bezopasna materija poznata kao – kuhinjska so.

Postoji samo jedna materija koja može otključati molekul B17 i osloboditi cijanid. Ta je materija enzim zvani beta glukozidaza, koji ćemo zvati «enzim za otključavanje«. Kada B17 dođe u dodir s tim enzimom u prisustvu vode, oslobađa se ne samo cijanid nego i benzaldehid koji je i sam vrlo otrovan. Ustvari, kada te dve materije deluju zajedno, otrovnije su barem sto puta od svake pojedinačno; ta je pojava u biohemiji poznata kao sinergizam.

Srećom, enzim za otključavanje ne može se naći u opasnim količinama nigde u telu osim u ćeliji raka, gde je uvek prisutan u velikim količinama, ponekad u nivoima preko sto puta višim od onih u okolnim normalnim ćelijama. Rezultat je taj da se vitamin B17 otključava u ćeliji raka i oslobađa svoje otrove u ćeliji raka, samo u ćeliji raka.

Postoji još jedan važan enzim zvan rodanaza, koji ćemo identifikovati kao«zaštitni enzim«. A to je zato što ima sposobnost neutralizovati cijanid tako što ga trenutno pretvara u nusprodukte koji su zapravo korisni i neophodni za zdravlje. Taj enzim može se u velikim količinama naći u svim delovima tela osim u ćeliji raka koja, dakle, nije zaštićena.

Analizirajmo slučjeve koji bi, na prvi pogled, mogli izgledati kao izuzeci od tog pravila. Rekli smo da se enzim za otključavanje ne može naći u opasnim količinama nigdje u telu osim u ćeliji raka. To je istina, ali obratimo pažnju na izraz «u opasnim količinama«. Enzim za otključavanje zapravo se u različitim koncentracijama nalazi svuda u ljudskom telu. Pogotovo je čest u zdravoj slezini, jetri i endokrinim organima.

Međutim, u svim tim slučajevima takođe je prisutna još veća količina zaštitnog enzima (rodanaze). Zdravo je tkivo, dakle, zaštićeno, jer obilje tog zaštitnog enzima potpuno neutralizuje efekat enzima za otključavanje.

Maligna ćelija, u poređenju s time, ne samo što ima veće koncentracije enzima za otključavanje od onih u većini normalnih ćelija, nego joj potpuno nedostaje zaštitni enzim. Tako je ona izrazito osjetljiva na oslobađanje cijanida i benzaldehida.

Tako nekancerozni organi prirodno poseduju jedinstvenu sposobnost da se zaštite od molekula B17 pa čak i hrane njome, dok kancerozno tkivo tu istu vitaminsku materiju pretvara u snažan otrov protiv kojeg nema odbrane.